ljudi moji, mislin da se ovo stuanje u kin san jua cijelu ovu godinu zove hibernacija.
znun, znun, sve nešto ko činin izvanka, ali ko da san prepustila komandi za naviku da obuavlja sve to ča san obavila, beograd, amsterdam sada, a jua se u nekin zakutku (tila san napisati "opijun", ali to bi bila neistina)... a jua san u nekoj vodi - živa, ali s plućima na "hold" - i tamo me te umjetno inducirane marete nosu s jednie na drugu struanu. hibernacija.
i znun (jer san već iskusna u ovin) da me baš ove sada riči kie pišin, e upravo ove, upravo ovih zuadnjih 5 redov i sada ovo sada ča pišin zatvaraju u jedan kružni tok navike, kružni tok iz koga nema izlaza za duže vrimena...i nekako cijela ta stvuar s depresijun ili kako je god oćete nazvati me užasno nervira, iritira, mislin da je smišna, želila bi je parodirati, smijati joj se, a pogotovo jer me tako čiesto vučie za rukuav i vučie i samo bi se okrienula i rekla, daj odjebi više, kad vidin kuju, pijavica mi se uvatila za nogu rukama i nogama i ne miče, i ne moreš se otarasiti.
i znun, da san više i bogu i vragu dodijala, i sebi san dodijala - to nuajviše - s ovin kuknjavama i stvarno ne znun ča se to s manun doguađa, zbog čega san takva...
danuas ne pada kiša u amsterdamu. jučiera smo imale goste na vičeri - mieso se kuhalo 8 uri sve dok nis morala puojti na tango. na kraju je bilo cielo ispištuano, ali je nažalost bilo malo presoljeno ako mene pitaš. za vičerun sve suami parovi, i nikoletta kuoj je dečko u grčkoj. razgovor više-manje, gori-doli. ali okej prošlo je i to. ne vidin dalje od svojie kuće, od svoga praga. neko je pokri onuaj osušeni cherry tomato koga još uvik nisan zahitila, neko ga je pokri sa zavjesun.
jučiera san bila na tangu. to su jedine dvi ure u sedmici da stojin dvi ure na štiklami, žutimi štiklami kie san za 3 eura kupila u briselu na nekin street marketu. to su isto tako jedine dvi ure u sedmici di se osićun potpuno predana, tamo, na tin mestu, jedino ča me zanima u te dvi ure je kako dobro načiniti figuru, kako držati centar, kako se poklopiti s partnerun. to je jedna mehanička predanost detualjima kua me, a valjda veseli jer je znun dobro obuavljati, ali me i totalno zaokuplja da ne mislin o onin stvuarima o kima mislin po cijeli dan, a to je o sviemu, a najviše o potpunoj besmislenosti svoga života u vin trenu u kin se sada nalazin, od jednie pasivnosti prema sviemu o kuoj svjedoči svaki muoj dan - jer se ne mičin iz kuće - a imun osjećaj da bi se to moglo rišiti, samo da se ubuacin u nešto, da puočnin činiti nešto...a unda se s druge struanie prenin i pomislin, marto, koga ti zavaruavaš? tebi je uvik nešto, uvik ti je nešto i ne moreš u miru i srići živiti više od jednoga dana...i ovako po ciele dane, na ovakvoj klackalici razuma, vamo namo - ali nikad do tloha ni vamo ni namo...nekad pomislin da bi me iz voga izvući mogla neka teža kriza, baš ono dno dna, ali ako nikad do tloha ne dolaziš, a uvik si blizu..
oprostite svi kima san (ako san van) ovo jutro uništila sa svojin žalopojkama. verujin da će duojti bolje vrime za mene, a sada grin popiti tu svoju kafu više, vrime mi je.
sve će biti okej (uvik budućnost!), samo san se, eto, valjda morala malo ispucati sa ovin ričima ovo, one su služile ko katalizatori i tako se izrodi ovuaj tekst.
znun, znun, sve nešto ko činin izvanka, ali ko da san prepustila komandi za naviku da obuavlja sve to ča san obavila, beograd, amsterdam sada, a jua se u nekin zakutku (tila san napisati "opijun", ali to bi bila neistina)... a jua san u nekoj vodi - živa, ali s plućima na "hold" - i tamo me te umjetno inducirane marete nosu s jednie na drugu struanu. hibernacija.
i znun (jer san već iskusna u ovin) da me baš ove sada riči kie pišin, e upravo ove, upravo ovih zuadnjih 5 redov i sada ovo sada ča pišin zatvaraju u jedan kružni tok navike, kružni tok iz koga nema izlaza za duže vrimena...i nekako cijela ta stvuar s depresijun ili kako je god oćete nazvati me užasno nervira, iritira, mislin da je smišna, želila bi je parodirati, smijati joj se, a pogotovo jer me tako čiesto vučie za rukuav i vučie i samo bi se okrienula i rekla, daj odjebi više, kad vidin kuju, pijavica mi se uvatila za nogu rukama i nogama i ne miče, i ne moreš se otarasiti.
i znun, da san više i bogu i vragu dodijala, i sebi san dodijala - to nuajviše - s ovin kuknjavama i stvarno ne znun ča se to s manun doguađa, zbog čega san takva...
danuas ne pada kiša u amsterdamu. jučiera smo imale goste na vičeri - mieso se kuhalo 8 uri sve dok nis morala puojti na tango. na kraju je bilo cielo ispištuano, ali je nažalost bilo malo presoljeno ako mene pitaš. za vičerun sve suami parovi, i nikoletta kuoj je dečko u grčkoj. razgovor više-manje, gori-doli. ali okej prošlo je i to. ne vidin dalje od svojie kuće, od svoga praga. neko je pokri onuaj osušeni cherry tomato koga još uvik nisan zahitila, neko ga je pokri sa zavjesun.
jučiera san bila na tangu. to su jedine dvi ure u sedmici da stojin dvi ure na štiklami, žutimi štiklami kie san za 3 eura kupila u briselu na nekin street marketu. to su isto tako jedine dvi ure u sedmici di se osićun potpuno predana, tamo, na tin mestu, jedino ča me zanima u te dvi ure je kako dobro načiniti figuru, kako držati centar, kako se poklopiti s partnerun. to je jedna mehanička predanost detualjima kua me, a valjda veseli jer je znun dobro obuavljati, ali me i totalno zaokuplja da ne mislin o onin stvuarima o kima mislin po cijeli dan, a to je o sviemu, a najviše o potpunoj besmislenosti svoga života u vin trenu u kin se sada nalazin, od jednie pasivnosti prema sviemu o kuoj svjedoči svaki muoj dan - jer se ne mičin iz kuće - a imun osjećaj da bi se to moglo rišiti, samo da se ubuacin u nešto, da puočnin činiti nešto...a unda se s druge struanie prenin i pomislin, marto, koga ti zavaruavaš? tebi je uvik nešto, uvik ti je nešto i ne moreš u miru i srići živiti više od jednoga dana...i ovako po ciele dane, na ovakvoj klackalici razuma, vamo namo - ali nikad do tloha ni vamo ni namo...nekad pomislin da bi me iz voga izvući mogla neka teža kriza, baš ono dno dna, ali ako nikad do tloha ne dolaziš, a uvik si blizu..
oprostite svi kima san (ako san van) ovo jutro uništila sa svojin žalopojkama. verujin da će duojti bolje vrime za mene, a sada grin popiti tu svoju kafu više, vrime mi je.
sve će biti okej (uvik budućnost!), samo san se, eto, valjda morala malo ispucati sa ovin ričima ovo, one su služile ko katalizatori i tako se izrodi ovuaj tekst.
Primjedbe
Objavi komentar