jedan dan

danuas samo u crticama_ 

sivilo zagrebačko, već standardno, a pogotovo zuadnjih puar sedmic...i vozin jua, upravo da ću skrienuti na zeleni val tamo na džamiji, kad isprid mene žena u bijeloj prozračnoj čipkastoj majici, još neki izvezeni plet preko, tako nekako puna leta, sigurno i mirisna ko šuma, i prozračiva to sivilo.


..

pa se pogljedun

u svojin običnin plavin kompletu - džins gaće i plava majica - i tako mi bude krivo ča san se uklopila u to sivilo. 

dalje vozin, tamo kraj preradovićeve jedna žena s oćualima tako neobičnin...šuari cvitići na oćualima...i mislin se, i ova je odlučna da se ne uklopi u vo sivilo



bile su ko buket cvića u sumornoj škuroj kući - hvuala nepoznate žene

NEprežaljeni AB Šimić :

Ženo
što iz bijede našeg svagdanjeg života
očajale i krotke oči dižeš k meni
Sav ovaj život... oh, sav ovaj život
ženo

jedanput ja odsvirat ću na harfi

i kad poslije harfe
progovore ćutke naše duše

znaš li što će govoriti?

Kako bjesmo srećni. Kako bjesmo srećni

uvik mi se plače na ovu pismu, ali ne od tugie...mislin jie od tugie ali i od sriće ča postoji neko ki more napisati"sav ovaj život jedanput ja odsvirat ću na harfi" -  kako tako u sredinu guađa

pa me je positilo, ajme zuač jua nisan cviće na stolu? ili u polju, for that matter :-D