svako ima svoj konzum. a dobro vi izdajnici koji idete u spar ili lidl ili ne znam, vi što živite kraj ogromnih centara. ali mi ostali kvartovski ljudi, imamo svoj konzum, sa svojim prodavačicama, i svojim čekanjima redova, i upita o karticama za bodove, i razmještajem koga samo mi znamo. ne mogu reći da sam proniknula u dubine svog konzuma jer mi je nov. doselila sam prije manje od mjesec dana, ali upoznajemo se. nisam htjela pričati o odnosu prema svom konzumu (iako ja mislim da bi se tu dalo raspisati), malo mi je pobjeglo, nego samo jednoj određenoj navici, koju sam htjela podijeliti s ljudima, jer sam se sama sebi nasmijala.
svi znaju: plastične vrećice normalne veličine u konzumu se plaćaju. ma nije to nešto puno nego 'ne pada mi na pamet plaćati plastičnu vrećicu kad ih imam sto doma', a slučajno sam došla bez svoje platnene...a ono što sam kupila ne stane mi u ruke. eventualno u džep nešto (neki dan sam parmezan i limenku slanutka ugurala u džep), ali ups, tu kreće priča.
uđem ja u konzum, i skužim, nemam vrećicu. a tamo kraj voća i povrća cijela jedna rola, pasivna, podatna, mirna, i moj kratki potez. razmišljam jel mi treba voće ili povrće samo da opravdam svoju glupavu tvrdoglavost ne-kupovanja vrećice na kasi. ali ne treba mi, a ja ipak otrgnem vrećicu, koja je i tanka i ništavna i često ne može držati to što kupim (jer je namijenjena trima bananama ili dvama avokadima ili tako nečem), ali ustrajem. stavljam vrećicu u džep! i onda, pošto sam ja jedna ustrašena građanka, gledam okolo jel me neko vidio. to mi je najsmješnije. jedna žena iz konzuma što slaže robu na police se nešto čudno okrenula pa sam mislila da me vidila, ali onda sam uključila onaj senzor za razum u glavi. i uglavnom, dođem ja na kasu, ne, nemam karticu za bodove, platim i trpam stvari po džepovima, ovo ostalo u rukama, dok nisam došla na 5 metara od dućana, kad sam razmotala svoju zlatnu vrećicu za voće i povrće i u nju stavila, ajde malo više od pola te kupnje. a za 10 m sam bila ispred svog stana.
budući da je cijela stvar nesuvisla, moram zaključiti da je nešto duboko u psihi ovog naroda, ili , da ne vrijeđam svih, u dijelu populacije, koja ne želi, usprkos racionalnim objašnjenjima, platiti vrećicu na kasi. to je kao borba protiv neke društvene nepravde, kao neki opravdani bijes, inat, tako ja to sebi opravdavam dok razmišljam hoće li mi vrećica puknuti prije nego što dođem do zgrade.
svi znaju: plastične vrećice normalne veličine u konzumu se plaćaju. ma nije to nešto puno nego 'ne pada mi na pamet plaćati plastičnu vrećicu kad ih imam sto doma', a slučajno sam došla bez svoje platnene...a ono što sam kupila ne stane mi u ruke. eventualno u džep nešto (neki dan sam parmezan i limenku slanutka ugurala u džep), ali ups, tu kreće priča.
uđem ja u konzum, i skužim, nemam vrećicu. a tamo kraj voća i povrća cijela jedna rola, pasivna, podatna, mirna, i moj kratki potez. razmišljam jel mi treba voće ili povrće samo da opravdam svoju glupavu tvrdoglavost ne-kupovanja vrećice na kasi. ali ne treba mi, a ja ipak otrgnem vrećicu, koja je i tanka i ništavna i često ne može držati to što kupim (jer je namijenjena trima bananama ili dvama avokadima ili tako nečem), ali ustrajem. stavljam vrećicu u džep! i onda, pošto sam ja jedna ustrašena građanka, gledam okolo jel me neko vidio. to mi je najsmješnije. jedna žena iz konzuma što slaže robu na police se nešto čudno okrenula pa sam mislila da me vidila, ali onda sam uključila onaj senzor za razum u glavi. i uglavnom, dođem ja na kasu, ne, nemam karticu za bodove, platim i trpam stvari po džepovima, ovo ostalo u rukama, dok nisam došla na 5 metara od dućana, kad sam razmotala svoju zlatnu vrećicu za voće i povrće i u nju stavila, ajde malo više od pola te kupnje. a za 10 m sam bila ispred svog stana.
budući da je cijela stvar nesuvisla, moram zaključiti da je nešto duboko u psihi ovog naroda, ili , da ne vrijeđam svih, u dijelu populacije, koja ne želi, usprkos racionalnim objašnjenjima, platiti vrećicu na kasi. to je kao borba protiv neke društvene nepravde, kao neki opravdani bijes, inat, tako ja to sebi opravdavam dok razmišljam hoće li mi vrećica puknuti prije nego što dođem do zgrade.
Primjedbe
Objavi komentar