CRNO (I CRVENO)

očito je da nemun čua za pisati, ali eto, ipak pišin. nekako mi fali. ka čitun svoje stuare postove, a baš san jučier malo čitala, bude mi zanimljivo, i volin se sititi u kin san tada bila stuanju i ča me je prualo i s čin san se zamuarala. i tako. ča još, ča još...aha, da! evo imun nešto. neki dan smo bili u kinu, zagreb dox, gledali film My love, don't cross that river, dokumentarac o južnokorejskomu bruačnomu puaru ki je zajedno već 85 godin i živu suami u nekin planinama bogapitajdi. Film prati kroz godišnja doba njihov svakodnevni živuot i pomalo umiranje muža (ki inače ima 98 godin, hvala lijepo na pitanju). uglavnom, cmizdrila san pola filma, ča ću, ali nekako najviše zuato ča su me podsitili na moju babu i dida, i to kako su i oni ostarili, i kako već imaju ozgor 82 godine, i kako mi did šepa i kako slabo čuje, kako baba grie onako malo puognuto. na njih dvoje u sinergiji ljudi ki su zajedno živili cijeli svuoj živuot, i ki su s manun bili cijeli muoj živuot, kih sada tako rijetko vidin jer eto, gremo svojin putima.

dvua dana posli filma san zvuala babu pa mi je unda rekla da je bolu pleća, ali da ki će in kumpiri posaditi. kumpiri su najvažniji. jua sve do prije dvi godine nisan kužila zuač su kumpiri najvažniji. a tinejdžerstvo i mladost. misliš da je sve onako ko ča je tebi. a ka san skužila, sa znun, da bez tih kumpirov, bez tih navik, bez tih svakodnevnih stvari, njihov živuot nema smisla, sve ono ča su oni živili, i unda vjerovatno, srce zuamre, jer starost onemogućiva kopuanje kumpirov, pa priziva bolest, pa smrt. ne znun ča njih dvoje misli o smrti, možda ko o nužnosti,  a možda uopće ne razmišljaju o tuomu, mogla bi ih možda pitati ka puojdin doli, jel ih struah umriti? možda oni nemaju neke metafizičke misli ko i jua, možda ih ni struah ko i mene, čoviče, pa oni su skruoz drukčije živili, više fizički, u obuavljanju stvari. kod njih je sve više-manje bilo fizička radnja. pa se digneš, pa jidieš, pa puojdeš u provištu, pa naložiš, pa obaviš nešto u kuhinji, eventualno duojde teta dušanka na kafu, pa navisiš, pa jidieš u puodne, malo sedeš posli obeda, pa unda jope u akciju, pa roba, pa kumpiri, pa cviće, pa peglanje, pa ki bi znua, svašta oto ima, pa vičera, pa malo televizije, pa leći. ili kako muoj did rečie, u stojedan. a jua san znala dane proviesti u čitanju. samo ležin, tijelo miruje, a mozak lebdi i preliće i razmišlja i promišlja i petlja se i odlazi, u drugi jezik čak, državama, stoljećima, konceptima, u umove drugih ljudi pa nazad, i tako godinama. godinama. ča san s ovin tila reći nemun puojma. aha, o smrti. da, kad tako živiš i kad ti je to živuot, u tomu da djeluješ fizičkun radnjun, jel ti unda pojam života, ali nužno i pojam smrti drukčiji? eto, jua se o tuomu sada pitun, i mogla bi dati puar različitih mišljenja i zaključaka, jer to je ono čin se muoj mozak bavi, ali muogu i pitati svoju babu, dida vjerovatno više ne, pa da vidimo, kako oni to vidu, tu crnu sjenu, tu ruavnu crtu, to naličje svakoga od nuas, tu smrt.

-------------
CRVENO (I CRNO)

U nedilju san dobila ružu. Ča je to zua me, čoviče, dobiti ružu. Nikad do sada nisan dobila ružu. a pogotovo ne ružu od pamiduora i pretesimula! Naravno, postoji sto vrst (darovuanja) ruž, a jua vuode samo govorin da san dobila ružu, bez konteksta. Ali odlučila san malo uživati u suamoj tuoj, ogoljenoj činjenici. ništa više. to je to, nema veze kako se dogodilo, ča je bilo, ki mi je tu ružu dua. ona je bila, ona se dogodila, i to u trenu, neočekivano, onako valjda kako se sve lipe stvuari dogodu, jednostavno i nepretenciozno.  bez naznaka, bez velikih priprema...dogodu se i unda posli skužiš kako su bile velike i lipe. ona jedna velika gesta. falu mi te geste. ka san bila muala, i ka se muoj prvi dečko skoro potuka s nekin tipun jer mu je reka da san jua glupa, to je bila takva gesta. sad, naravno da je to glupo, jadno, nisko, sve to - ma ni se un treba  potući s tin tipun, ali to je ono ča mi fali - velika gesta - i ča jua muogu kad je to tako??

uglavnom, ruža. osin toga ča je to bila ruža, imala je još jednu veliku prednost, zapravo dvi velike prednosti. prvo, kreativnost, dobij ti ružu, ne-ružu. drugo, ta ruža je hruana. to joj je nuajjača struana. hruana. a di ćeš bolje od tuoga i je li mogla biti od ičega drugoga napravljena, a da to bude bolja i lipša ruža? ni mogla. eto, kako je ta ruža postala moja idealna ruža.

-------

PA SIVO

i tako to...a inače je zagreb vih dan potpuna suprotnost svin ružama i mirisima i buojama i zelienju i sviemu lipomu. samo se vučie ovo sivo nebo, ko stuara baba do dućana, i nikako, nikako da se dovučie, a ti ko da moruaš hoditi iza njie, i nestrpljivo gljedaš preko njiezinih lieđ, jebenti, koliko, još koliko još do toga dućana?!?

-------

pa malo muzike, jer me neki dan gluas od ovie Lauryn Hill izbuaci iz takta.