A zapravo san ti htila reći

Rekla san ti otvoreno: evo me. mislin da jies. jesan li? jesan li bila jasna? ne znun...možda san trebala nešto više reći, ali ne muogu se natirati na jasnoću i na direktnost jer mi se čini da bi se oma sve porazbijalo, da bi sve počelo pucati, da bi se najedanput sve raspalo u komadići. a i zuato jer nisan ni suama sebi jasna, jer nisan ni suama sebi konkretna pa evo pišin, da bi se suama sebi razjuasnila, a možda i tebi, ne znun. ako ne uspijin, to je zbog vrimena u kin živimo, kuo ne trpi jasnoću i ne trpi konkretnost i ne trpi jednostavnost i kua san jua da se borin protiv cieloga jednoga Vrimena, nego evo i jua stojin ispo njegovoga zida i hitun kaminja, kaminčići, hitun kaminčići, a ne muogu se prekobuaciti, slabi zamah, slabi swing imun

I ti si, ko  jua, ustrašen ko grlica i ne znaš ča bi sa sobun. zuato se i cielo vrime sakrivaš iza akordov, ma lažin, ne sakrivaš se ti nego jua. ali mi se ne sakrivamo nego je to jedini nuačin na ki se znuamo otkriti jer i nama je  više pun kurac sakrivanja ali ne moremo ništa učiniti samo moremo svirati i pivati jedino to nas spašiva, jedino to ništa više.  bez toga smo crne rupe u svemiru kie samo suču i suču ali iz njih ništa ne izlazi. mi smo došli na svit da uzimamo jer nemamo dovoljno sebe da bismo bili suami sebi dovoljni. neki dobiju vo a neki no, ča ćeš. zuato je i vo moje pismo tebi u krajnju ruku besmisleno, ali rekla san da nieću zbruajati i oduzimati

Živuot je puno više od onoga ča se dogodi jer postoji jedan procjep, jedan međusluoj, između nuas sigurno postoji, i tvuoj cigaret skuače među tvojin prstima jer san jua kraj tebe pa ti sučeš i sučeš iz njega. ne znaš ča bi pa pričaš o galebovima i o tomu kako se oni volu puštiti na jugu i kako se oni zapravo igraju. e oni se zapravo igraju a mi stojimo na zemlji u stisci cigareta, u stisci konvencije, u stisci očekivanja, u stisci prošlosti, u stisci koncepta, sve u nekoj stisci a briga njih, zapuše jugo i oni se puštaju, samo otvoru ta svoja ogromna krila i puštu da ih vetar ponesie di god, vrnuće se oni di su mislili puojti, samo ča mi se čini da oni ne mislu, da se ne sićaju di su tili puojti, a tvoje tielo je napeto i stisnuto i drhće, a i moje isto tako, jer ne znamo ča bismo od svojie slobodie pa vičemo, stani, prestani, i pokušuavamo zadržati cigaret između prstiju, noge na zemlji i ruke u tuaškama. a ti govoriš, galebi se igraju. e galebi se igraju a mi smo ozbiljni i čestitamo sebi kako smo uspili ostati tako ozbiljni i staloženi, a mi čestitamo sebi, bravo, svaka čuast, cigaret me je spuasi ko i uvik, zuato i pušin na kraju krajeva.

Meni je dosta toga da me ništa ne dotiče. a pogotovo ne ruke. pružaš ruke ali ne moreš poletiti. ti nisi galeb. sve pada u vodu. sve pada. galeb pada. sve gine. sve umire. ti sidaš na katridu, ne znaš ča bi pa jope počinješ pričati o galebovima. jope motuaš cigaret. jua još manje znun ča bi sa sobun.  pokušuavaš ubluažiti stvuar ali ne grie. 

Ča govoriš? ti bi sve sun? tebi ne treba niko jeli? da znun...mi smo dvi jedinke s pogledun prema gori. misliš eventualno da bismo mogli siditi jedan kraj drugoga dok buljimo u nebo, ali više od toga ne? mislin moremo mi siditi na istoj dekici, moremo čak zajedno duojti, voziti se do tamo izdukle se najbolje vidi. ali nakon toga smo suami, suami sa svemirun, suami sa halucinacijama i fatamorganama natopljene mašte, i to je tako koliko god mi htili

Ti si pričua i ni mi bilo dosadno. možda me je to povuklo. napokon mi ni dosadno.

U zuadnje vrime govorin i odvuajun se od sebe istovremeno. čudan osjećaj. možda se tako zmija osića ka ostuavlja za sobun svoju kožu, kožu s kun je podilila neko vrime i neko mesto. ti govoriš i ostaješ sa sobun dok govoriš. možda san ljubomorna, možda u sebi pizdin, jebemu kako more tako govoriti a da mu riči ne poletu ko oni galebovi na jugu? jua imun osjećaj da sve ča rečin poleti.

A ovako inače....ča muogu nego sanjuariti, misliti da postoji neka idila u kuoj jua ležin u postelji dok mi neko drugi kuha kafu i pripriema fruštuk. jua niti ne rečin fruštuk, ali čini mi se da sliči  sivilu i zgradama kie sigurno okruživaju tvuoj stan. tuaj fruštuk je jedna sigurnost da je vo sve samo priča.

Pitaju me zuač ne volin stvarnost. ka mi je stvarnost napravila fruštuk? samo vuaj bieli screen mi more napraviti fruštuk i tebe kako kuhaš kafu u stanu na siedmin katu, i mene kako ležin zamotuana u bieli lancuni. a jua nika ne ležin, znuaš. ne znun ležati. i to je talent. ali tako zamišljun, jednu drugu jua, jednu kuoj se kuha kafa i kuoj se svira, i unda ta druga jua more i ležati među bijelin lancunima, bez planov i bez posla i bez ideje o budućnosti

Ovo ča pričun čista je maštarija jednie ženie, jednie ženice, jednie kua bi htila da joj se uguađa, da je se voli bespredmetno, a to nisi ti, uze ti je tielo Zagorkin Damir, neko ki čeka, ki vječno čeka svoju Gordanu, u vin slučaju mene, i ki je uvik oto za nju, oslonac, ljubav do groba, otrov, smrt i tako dalje.

A možda bi mi se sve to gadilo, baš oću da me neki tamo čeka cieli živuot, mislin se, bavi se svojin stvuarima, a ne mene čekaš.

Ti si reka da želiš biti sun, a jua san zahitila cimu na tvoju izjavu. živote krivi li si, uvik san se divila onima ča sve iz energije ruadu, dobro ne sviđun ti se, aj buog, nema nevidljivih konopov, nema mazohizma, samo čista energija privluačenja i odbojnosti i djelujmo po njuoj, djelujmo po njuoj komunistički, drugovi i drugarice!

A ne! trebamo se sakrivati iza bielih lancunov, virkati namo di se dvua spuajaju ali se zapravo ne spuajaju. i u tuoj igri provodin svuoj živuot

I ča bi ti sa reka na sve vo? da san jua zaljubljena u tebe? jies, zaljubljena san u ono ča govoriš i najrađe bi da muogu ponila sve to sa sobun u more. tamo ne dopiru ruke pa nieš morati dolaziti, ma ne bi ti ni hti duojti znun. ti se strašiš muora. jua san potonula prije nego ča san mogla biti u struahu od njega i sada sve znun.  

A po danu živin ko pina. znuaš, ko pina.  bielina pine ti je ko bielina lancunov. mislin da su babe vjerovatno počele narakamivati lancuni ka su vidile pinu. ka duojdeš ko babe (je li ti imaš babu?) popipaj rub lancuna. možda san to jua, znuaš. popipaj rub lancuna. 

A zapravo je ovo sve samo obrana, kužiš. da ti pročitaš ovuaj tekst pa da jua muogu reći, pa jesi pročita tekst, pa vidiš da ni suama ne znun ča govorin, riči su me jope nasamuarile. nešto mi je reklo, piši, piši pa eto jua pišin i ne muogu stati, ali zapravo san ti htila reći, bez budućnosti i bez umišljaja, jasno i (polu)glasno, da mi se sviđaš. glupo je, ali ajde moremo reći, ako pričamo o realnosti, to je to.