Želela sam da pogodiš sve o meni

evo jope me je ćapalo pa ti pišin. vuode su došli lipši, burni dani. nekad me sunce tako razveseli da me rastuži, ne znun kako bi ti to objuasnila. neki to zovu bolest duše. pročitala san da na jugu itualije postoji i ritual ki čisti tielo od tie bolesti. cijeli dan ili nuoć se svira toliko da se okrvavu ruke, a ljudi pliešu dok in ta bolest ne izuajde iz tiela.

toliko sam godina u detinjstvu ćutala da kasnije više nisam naučila govoriti; ja ili znam lagati ili ćutati.  ne želin se vuode predstaviti ko neka žrtva. iako san godinama verovala u to. da san žrtva okoline, sistema, suame sebe, muških, matere i uoca. a zapravo neder, u nekoj ekstremnoj zatvorenosti, potpuni prezir prema svitu i ljudima. moja prva velika laž. ti si stariji o mene, a isto lažeš. ne želin moralizirati, ne želin okrienuti stvuar na tebe. veliki lažljivci se prepoznivaju i samo san htila reći, možda san se pogljedala u tebe

Želela sam da pogodiš sve o meni a da ja ne moram govoriti, a istovremeno, negde duboko, zarđalo, škripeći već su se spremale u meni reči, bojala sam se da ću zaplakati...živila san ko ona ruža od malog princa, ali bez maloga princa. suama, zatvorena, uživljena u svoju lipotu, u divljini svojih muora, u šumi svojih misli, svojih noćnih mora, a najviše od sviega u struahu od... a možda najviše svoga vlastitog ja, njegove krhkosti, njegove ljudskosti, njegove jadne muskulature, njegove patetičnosti.

i ča san sada? ča san sada, pitaj me. sada ka su se neke stvuari malo pomaknule pa ka je počela nadirati ta nagomiluana samoća

uvik san se nekako poistovjećivala s čovječjun ribicun, onun endemskun vrstun odvratne ruoze buoje s rukicama i nogicama umisto peraj.  tako prozirna, bezbojna, slipa, bez sunca i bez miseca, provodi svuoj živuot u podzemnim vodama...sve na njuoj mi je odvratno a pogotovo ta jezovita sličnost s manun

ma ča da ti rečin, ne znun ni suama. sigurno nas ima, čovječjih ribic, koliko oćeš na ovin svitu. po velegradima najviše, sigurno najviše. govorin ti, sposobnost čovika da laže sebi spada među njegove najizrađenije vještine. ka san prozrela kroz svoju laž, vidin je tako lako i u drugima. i to boli, kako gremo okolo tako...čovječjoribasti

ka san se kakti rastala s katolicizmun, izlagala san sebi da san raskrstila s moralnosti u klasičnin smislu. druga velika laž. jedna vertikala ko i unda tako i sada, sjuajni uoštri nuož riže sve na pola, ovo u smeće, a ovo na stuo. ovo vanka a ovo unutra. počistimo otpatke marto. zahitimo ono ča grubo izgljeda. i svima san kolo sebe držala moralnu vertikalu. muahala san s tin nožun ko samuraj, ali za ruazliku od samuraja nisan bila spremna izvršiti harakiri. za to treba imati muda. uvik san ga držala dalje o sebe, a blizu face drugih ljudi. ti mi sada, vidin, motiraš da prestanin govoriti, da san dosta rekla, ali okrićin sada nuož prema sebi.

ako voliti znuači priznati drugomu postojanje u individualnosti, i ne samo to, nego još i biti znatiželjan prema tomu postojanju, dofin se zabuavljati mišlju da to postojanje kraj tvoga postojanja more biti zabavno i zanimljivo, jua nika u životu nis volila. tako mi se sada čini. malo je porazno, ča ni? a i tužno je u pičku materinu. ma naš ča ću ti reći, u mene je dosad bila, brat bratu, jedna ograničena sposobnost življenja na ovin svitu, bivstvovanja s drugima i uvažuavanja drugih ko jedinki i to treba reći. pljucun riči kroz zubi ali to treba reći. 

sve ću suama, četvrta velika laž. ne moruaš mi skuhati, ne moruaš me poviesti na trajekt, ne moruaš mi dati šuoldi, ne moruaš me pokriti, ne moruaš dolaziti, ne moruaš mi pomoći, ne moruaš mi kupiti ništa za rođendan, ne moruaš čekati da duojdin, ne moruaš me zvati - znun da si zauzet, ne moruaš ništa, nemaš nikakve dužnosti ni obaveze prema meni, ponuašaj se ko da me nema, ko da ne postojin

a u isto vrime zuač si takav, budi ono ča jua želin

***

ono ka san prije dvi godine pala na zemlju, tresla svun snuagun u tluoh da san prvo misiecimi samo sidila i nis mogla ništa činiti, počela san iskati. da vidin jua ča je to tamo u središtu labirinta. počela san pratiti tu nit, a pomuogla mi je ne arijadna, nego adriana. i ka san se izvrtila i izbubala i izgubila hiljadu put, u centru san našla 

ne minotaura nego  čovječju ribicu. da je minotaura bilo bi dobro! samo muški se boru s minotaurima. nuas žinske dočeka odvratno prozirno biće kuo ne moreš ni u oči pogljedati, kuo je slabije od tebe i kuo uopće ne more biti dostojan protivnik. izgljedalo je da je muogu ubiti dok si reka keks, ali stalno mi je izmicala iz ruk, pa je nestajala i nis je mogla nuajti. na kraju san je ipak ubila, tu mljohavu prozirnu poluribu, pa bila ona endemska sto put, jer san morala. ali nisan pobjednica nego poruažena. e.

i ki će sada nazad?