PODRUM

stua si na vruatimi i misli se oćeš li me puštiti unutra. iza tebe je riesla šuma, gusta šuma, a ti, izgrančun, izbadun, izjidin, stua si na pragu zaborava.

više ne moreš pogljedati u čovika. ruka preko očiju, ko da si zauvik ostua bez kuće. stalno izmičeš sebi, meni, svitu. prituajen si ko bršljun, šuljaš se po zidimin. niko te ne čuje, niko te ne vidi, taruntula raširenih prstiju, namestu ukipljin.

da ćeš skuhati kafu. sela san na kauč. prvo ti je kuogoma pala na tluoh pa si je poša oprati ali nisi imua deterdženta. ruke špuorke, nuohti crni. a unda se ko za vraga još i prolila voda. ka si napokon navisi, nisi bi siguran jeli imaš kafie. naša si zieru u stuaroj kutiji od late.

zašto si došla, pitua si me.

a unda je tluoh oživi, počele su nicati biljke, korijeni su probijali kroz tavelice. poča si se prepoluavljati i poduplivati u isto vrime pa ti je izletilo, znaš li ti kako je to cijelo vrijeme bježati

zaustavi si se. nakostriešile su se molekule u zruaku. sram te sviega ča iz tebe izuajde

ti si zluato, rekla san, skrhano zluato.

skoči si u more. ka si izroni, stresa si gluavun i zaviknu od gušta

tvoje tielo caklilo se na površini. jua, a crnika san bila, gljedala san te i znala san zuač već sto godin riestin na vuoj siki. hodi, lezi u muoj hluad. ispruži se. suol ti se skorila na faci, bravinac šieće po tebi, ti si dio plaže, ti si drevni kamik, ti si

okrienu si se prema špaheru. skoro si prevuali kuogomu.

tila bi vuode puštiti korijen, rekla san.

vuode nema sunca, reka si.

digla san se i došla do špahera. ćapala san kuogomu i isula ti fundać naglavu. profundun si, rekla san. cielo vrime cidiš kroz svoje buže. još malo pa ćeš isteći, potonućeš ko profunduani kaić!

a ča će biti ka duojdeš do nule?

ali ti si prevarant suamoga sebe. nula je buža u smrznutin jezeru u ku ti nieš nika skočiti, samo pliešeš okolo naokolo u zaboravu pare i dima

nisi reka nišće, nisi učini nišće. kapa je fundać na tvoja ramena.